Историја Демократске странке

Корени

                 Демократска странка је насталапрвих година прошлог века, када се група млађих чланова тада владајуће Народне радикалне странке одвојила и основала Самосталну радикалну странку, прву српску модерну странку европске оријентације. Странка је врло брзо успела да постане једна од најзначајнијих странака у Србији пре Првог светског рата. После настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) 1919, Самостална радикална странка уједињује се са демократским групама у Словенији и Хрватској. Тако настаје прва политичка странка у Краљевини СХС - Демократска странка. За њеног првог председника изабран је Љубомир Давидовић (1863-1940), у народу познат и омиљен као чика Љуба, који је био и председник Народне скупштине и градоначелник Београда.

                 На првим изборима у Краљевини СХС који су одржани 1920. Демократска странка осваја највише гласова појединачно и у коалицији са другим странкама формира Владу, чији је председник постао Љубомир Давидовић. Демократска странка је још неколико пута током двадесетих година учестовала у Влади, а после завођења диктатуре краља Александра 1929. године, прелази у опозицију, у којој остаје све до Другог светског рата. Након смрти Љубомира Давидовића, на чело Демократске странке долази Милан Грол, познати српски интелектуалац и бивши управник Народног позоришта у Београду.

                 Када је Немачка 1941. окупирала Краљевину Југославију, део руководства Демократске странке одлази у Велику Британију, где са осталим странкама формира Владу у избеглиштву. Млађи руководиоци остају у земљи и под окупацијом активно учествују у герилском покрету Драже Михајловића и антифашистичком покрету Јосипа Броза Тита.

                 После завршетака рата и споразума Петра II Карађорђевића и Јосипа Броза Тита, део руководства Демократске странке се враћа у земљу и учествује у Привременој влади. Председник Демократске странке, Милан Грол, постаје потпредседник Владе. На првим изборима који су у Југославији одржани 1945. године, Демократска странка наступа против Комунистичке партије. Тада је Демократска странка била једина опозициона странка у земљи. Због репресије и нерегуларности, руководство Демократске странке позива народ да бојкотује комунистичке изборе. Нешто касније, Титов режим хапси Милана Грола и остале руководиоце, забрањује рад Странке и плени њену имовину. Нешто касније забрањене су и новине Демократске странке – "Демократија". Део руководства Демократске странке одлази у емиграцију, а неки, углавном млађи чланови, окупљени у Демократску омладину, покушавају да наставе рад у илегали. Током наредних неколико година скоро сви су похапшени и осуђени на дугогодишње затворске казне, тако да рад Странке од 1948. замире. Међу осуђеним младим члановима Демократске странке био је и наш познати књижевник Борислав Пекић, тада гимназијалац у Београду.

  

Обнова

                 Шездесетих година млади интелектуалци организују прве опозиционе групе у бившој СФРЈ, са седиштем у Београду. После студентских демонстрација 1968. године, они су основали Комитет за заштиту права човека и окупљали се око појединих омладинских и стручних листова, делујући на тај начин као једина опозиција комунистичком систему Јосипа Броза Тита.

Следећи започете процесе промена у источној Европи, група од тринаест интелектуалаца новембра 1989. у Београду одлучује да обнови рад Демократске странке. Они су 11. децембра 1989. у Београду као Оснивачки одбор одржали конференцију за новинаре саопштивши јавности да Демократска странка обнавља свој рад и позвали грађане да приступе првој опозиционој странци у Србији.

Оснивачи Демократске странке: Др Коста Чавошки, Милован Данојлић, др Зоран Ђинђић, Гојко Ђого, др Владимир Глигоров, др Слободан Инић, Марко Јанковић, др Војислав Коштуница, др Драгољуб Мићуновић, Борислав Пекић, Миодраг Перишић, др Радослав Стојановић, Душан Вукајловић.

Нови почетак

                 Оснивачка скупштина обновљене Демократске странке одржана је 3. фебруара 1990. у Дому омладине у Београду. За председника Странке изабран је др Драгољуб  Мићуновић. Новоформирани Главни одбор бира Извршни одбор Демократске странке на челу са др Зораном Ђинђићем. Основано је педесетак општинских одбора, а 12. маја 1990. оснивачку скупштину је одржао подмладак Странке - Демократска омладина. Странка 7. марта 1990. обнавља излажење раније забрањеног гласила "Демократија", који је у том тренутку први и једини опозициони лист у Србији, а 4. маја 1990. организује први опозициони протестни скуп. На демонстрацијама неколико опозиционих странака, одржаним 13. јуна 1990. у Београду, полиција је пред зградом Телевизије Београд напала чланове Демократске странке.

                 Друга скупштина Демократске странке одржана је 29. септембра 1990. у Београду и на њој је завршено конституисање органа странке избором Главног одбора и усвајањем Статута и Програма. Демократска странка је успела да се, током јесени 1990. године, заједно са осталим опозиционим странкама избори за одржавање првих вишестраначких избора у Србији. На изборима одржаним 9. децембра 1990. Странка је учествовала у 176 од 250 изборних јединица и добила 7 посланичких мандата. Неколико дана пре одржавања избора група од десет угледних чланова Главног одбора предвођених академиком Николом Милошевићем напустила је Демократску странку и основала Српску либералну странку.

                 Након избора 1990. године, Демократска странка је учествовала на митингу 9. марта 1991. који су организовале опозиционе странке због покушаја режима да заустави процес демократизације у Србији. У студентском протесту, који је потом настао, запажена је улога челника Демократске странке, посебно у артикулисању захтева којима се тражило смењивање руководства ТВ Београд, оставка министра унутрашњих послова, директан пренос скупштинских седница и ослобађање од одговорности свих ухапшених демонстраната.

                 РАЗВОЈНИ ПУТ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ У КРУШЕВЦУ

                 Идеја о оснивању Демократске странке је јавно прокламована писмом о намерама тринаесторице интелектуалаца, 11. децембра 1989. То су (по азбучном реду): Душан Вукајловић, Владимир Глигоров, Милован Данојлић, др Зоран Ђиндић, Гојко Ђого, др Слободан Инић, Марко Јанковић, др Војислав Коштуница, др Драгољуб Мићуновић, академик Борисав Пекић, Миодраг Перишић, др Радослав Стојановић, др Коста Чавошки.
                 У јануару 1990. године прикључује се још деветоро интелектуалаца који су чинили Оснивачки одбор који се оглашава обимнијим програмским писмом о намерама.
                 Трећег фебруара 1990. године у Дому омладине у Београду одржана је оснивачка скупштина Демократске странке у присуству великог броја чланова-оснивача, присталица и истакнутих интелектуалаца. Тога дана је чланске карте Демократске странке добило и двадесетдвоје Крушевљана.
                 Већ 25. фебруара у препуној сали Крушевачког позоришта одржана је “промотивна скупштина” Демократске странке у Крушевцу. Био је то први опозициони скуп после Другог светског рата, када је Демократској странци приступило још деведесет чланова. Иницијатор оснивања Демократске странке у Крушевцу био је др Сава Попадић, тадашњи начелник Дечијег одељења крушевачке болнице, који је отворио Скупштину и био први уводничар.
                 На прве изговорене речи: “Даме и господо,…” проломио се аплауз. Потом су говорили др Драгољуб Мићуновић, др Мирослав Егерић, др Војислав Коштуница, Александар-Саша Петровић, Слободан Вучковић, Милош Петровић и Градимир Московљевић.
                 Скуп је замишљен као промотиван, али је у току саме Скупштине донета одлука да то буде ИЗБОРНА СКУПШТИНА на којој је изабран први Месни одбор у саставу: Милош Петровић - председник, Градимир Московљевић – потпредседник, др Сава Попадић - секретар и чланови др Мирослав Радивојевић, др Зоран Митровић, Зорица Гајић, Надежда Лукић, Живота Савић, Душан Симић, Бранко Ристић и Дејан Мићуновић.
                 На седници Општинског одбора од 15. јуна 1992. године дошло је до првих знакова подељености око неких кључних питања. Тема састанка је била оснивање ДЕПОС-а, где су се јасно профилисале две групе : ЗА и ПРОТИВ. Најгласнији за приступање ДЕПОС-у били су Љубиша Милојевић, Јадранка Милићевић и Славиша Миленковић. Против било какве институционалне повезаности са СПО-ом били су др Сава Попадић, др Ранка Радоњић и др Виктор Раичевић. Убрзо је уследила седница Главног одбора са истим дневним редом када је група незадовољних чланова, што није прошао предлог за улазак у ДЕПОС, напустила седницу и убрзо основала ДСС. После поменуте седнице Главног одбора, будући чланови ДСС-а тражили су одговорност др Саве Попадића зато што је као члан Главног одбора гласао против приступања Демократске странке ДЕПОС-у.
                 Однос власти према новооснованој Демократској странци у Крушевцу био је у почетку изненађујуће толерантан, чак је било позива за неке договоре. Очигледно су проценили да ће опозиционе странке боље проћи на изборима него што се то десило. Међутим, на првим вишестраначким изборима опозиција је прошла јако лоше. Од 70 одборника било је: СПС-57, СРС-4, ДС-3 (др Сава Попадић, Миодраг Павловић - Кукљин и Слободан Митровић - Марко Орловић), ДЕПОС-3 (СПО-2 и ДСС-1) и група грађана-3. Веома брзо сви из групе грађана приступили су одборничком клубу СПС, као и чланови ДС Миодраг Павловић и Слободан Митровић и члан СПО Срђан Саблић. Радикали су од самог почетка до краја гласали редовно са социјалистима.
                 Овакви резултати су охрабрили социјалисте па су започели драстичну репресију према опозиционим првацима у Крушевцу, нарочито против чланова Демократске странке. У јавности је добро познато било малтретирање лекара, чланова ДС-а који су премештани и отпуштани на бруталан начин.
                 На локалним изборима 2000-те ДС је у оквиру ДОС-а освојила је 22 одборничка мандата што је само потврдило политичку снагу ДС-а у Републици и Општини.
                 Кроз све ове године Демократска странка је била стабилна, перманентно је јачала и стицала значајна искуства. Захваљујући томе постали смо најреспектабилнија снага у Србији, једина способна да самостално води државу.
                 Данас је Демократска странка у Крушевцу јасно профилисана као странка левог центра, грађанске оријентације са наглашеном социјалном компонентом, странка часних, одговорних, способних, угледних људи који никада не одступају од своје идеје и визије. У прилог томе говори и чињеница да је на локалним изборима 2004. године Демократска странка Крушевац освојила највише мандата, али остала у опозицији не желевши да због доласка на власт изневери визију и доследност себи уласком у нечасну коалицију са СПС-ом. Главна одлика сваког правог демократе је садржана у чувеној изјави оснивача Демократске странке Љубомира Давидовића, када је на питање једног саговорника: “Можете ли дати часну реч за ово што кажете?” одговорио: “Свака моја је часна, ја друге немам”

[ врх стране ]